Теме радионица бавиле су се: климтским променама, енергетском ефикасношћу, утицајем зрачења, претераном употребом мобилних телефона и здравом исхраном, вежбом и здравим стиловима живота.​
​Радионице је организовао председник Еколошког покрета Врбаса Ратко Ђурђевац у сарадњи са координатором Ученичког парламента наше школе, наставницом Валентином Мујичић.

На излету у Нови Сад члановима Ученичког парламента наше школе поред организатора Ратка Ђурђевца и координатора УП Валентине Мујичић, придружиле су се и директор школе Мирјана Ивић Михајловић и наставница Андреа Рапчак.
​Посета сајму организована је у оквиру пројекта „Грађани у акцији – здружено у корист природе“, којег је подржало Министарство заштите животне средине. ​

Дан мира први пут је обележен 1982. године, трећег четвртка у септембру и тако је било све до 2001. године.
Генерална скупштина УН, посебном резолуцијом 2001. године прогласила је Међународни дан мира – 21. септембар и обавезала свет да тога дана у години бар мисли о миру и да га обележи на различите пригодне начине.
„Нека мир превлада на Земљи, бар један дан мира и ненасиља“ – тако гласи универзална порука 21. септембра, Међународног дана мира, а све земље и народи позвани су резолуцијом да славе мир и дају допринос да он овлада светом.
Од 2001. године Међународни дан мира добија своје место не само у календару Уједињених нација, већ га обележавају бројне организације и појединци широм света.
Звук звона и минут ћутања тачно у подне постали су већ традиција у згради УН у Њујорку.
Звоно мира је 1954. године УН поклонило Удружење УН из Јапана, а изливено је од новчића које су скупила деца из 60 земаља.
 
У ОШ „Иса Бајић“ у Кули светски Дан мира обележили смо радно. Ученици 7/3 засадили су на овај дан симболично – дрво сибирске маслине.

У сарадњи са Каролином Есе из Центра за промоцију и едукацију Organic life и пројекта „Паметно бирај – рециклирај“ учествовали смо у акцији  садње цвећа. Вредне руке 7/3 засадиле су јесење хризантеме које су улепшале улаз у нашу школу. 
У наставку акцију прати и рециклажа, прикупљамо чепове, папир и пластичну амбалажу.
Хвала Каролини Есе на цвећу и поклонима.
Похвале за Јелену, Миљану, Милицу, Луку, Димитрија, Стефана и Вука који су се потрудили да сви можемо да уживамо у лепоти цвећа. 

Један од највећих домета човечанства у историји - спуштање човека на Месец - почело је 16. јула 1969. године лансирањем америчког васионског брода "Аполо 11" у мисију током које су два астронаута 20. јула изашла на површину Месеца.
Нил Армстронг и Баз Олдрин имали су част да као први људи прошетају по Земљиним сателиту, а трећи члан посаде Мајкл Колинс остао је у броду "Колумбија" и чекао њихов повратак.
Прва четири дана мисије ишла су по плану, али двадесет минута пре слетања на Месец посада се сусрела са низом проблема.
Накратко је изгубљен радијски контакт са контролним центром у Хјустону - у модулу "Орао", којим су се Армстронг и Олдрин спуштали на Месец, огласио се аларм.
Из Хјутона је поручено да наставе мисију те да је реч о проблему компјутера који је био преоптерећен.  Астронаути су прешли на ручно управљање и спустили се на површину. Армстонг је силазећи из "Орла" рекао чувену реченицу: "Ово је мали корак за човека, али велики за човечанство".
Баз Олдрин је касније причао да му је Армстронг на почетку припрема за мисију рекао да ће "искористити виши чин и да ће он бити тај који ће први закорачити на површину Месеца".
- Одлучио сам да ћутим, покушавао сам да се не љутим на Нила - написао је касније у својим мемоарима.
Многи су сумњали у успех слетања на Месец у првом покушају, али не и Нил Армстронг, искусни војни пилот.
- Осећао сам да имамо 90 одсто шансе да се сигурно вратимо и око 50 одсто за успешно слетање на Месец - објаснио је он.
Како је изгледала шетња по Месецу описао је Баз Олдрин: "Почео сам помало да трчим около и осећао сам се као да сам у успореном снимку, често са обе ноге у ваздуху".
​Током два и по сата шетње по Месечевој површини Армстронг је фотографисао хрпе камења док је Олдрин инсталирао сеизмометар и два друга научна инструмента.

Поставили су америчку заставу и оставили за собом неколико предмета, укључујући медаљу у част првом човеку у свемиру - Русу Јурију Гагарину.
Од 857 црно-белих фотографија и 550 у боји, само четири приказују Армстронга. На већини је Олдрин. "Он је пуно фотогеничнији од мене", шалио се Армстронг
Колинс је за то време у орбити чекао 22 сата. Он је све време страховао да ће, ако ствари крену по злу, можда морати да остави колеге на Месецу и да се сам врати на Земљу.
- Ако се не успеју подићи са површине Месеца или се сруше, не планирам да се убијем, али знам да ћу до краја живота живети са метом на леђима - објаснио је Колинс.
На Земљу су се вратили 24. јула када се капсула накратко претворила у ватрену куглу на небу, пре него што су се отворила три падобрана, те сигурно спустила у Тихи океан.
Нико од ове тројице астронаута више се није вратио у свемир. Након још шест мисија, програм "Аполо" укинут је 1972. године.

Подаци говоре да је 400.000 људи радило на свемирском програму "Аполо" у разним мисијама.
Спуштање људи на Месец до данас прате разне контроверзе и тврдње скептика да је цела мисија "лажирана" те да је у то доба било немогуће слетети на Месец због слабијих техничких услова, уз напомену да људи деценијама након тих мисија више нису ишли на Земљин сателит нити му прилазили.
У разним теоријама завере навођене су наводно сумњиве фотографије са Месеца, неке технолошке нелогичности, застава која се вијори мада је реч о простору који то не дозвољава...
Али, нико са озбиљаним научним референцама није до данас оспорио лет човека на Месец, који остаје један од највећих домета у историји човечанства.

Неке врсте насељавају планету толико дуго да је немогуће замислити данашњи свет без њих. Такви су и лептири, па је због тога, а и због подизања свести о њиховом очувању 28. мај означен светским даном лептира. Неке од чињеница о овим инсектима су изненађујуће.

* Лептири могу да виде црвену, жуту и зелену боју.
* Они могу да лете брзином од 20 километара на час, али не могу да лете уколико им температура тела није изнад 30 степени Целзијуса.
* До сада је откривено више од 24 хиљаде врста лептира. Писац Владимир Набоков је открио неколико врста лептира.
* Крила лептира су прозирна. Састављена су од протеина званог хитин који је прекривен мрљама које рефлектују различите боје. Како лептири старе тако се мрље губе и крила постају прозирнија.

* Лептири се хране течном храном, углавном нектаром. Уста су им модификована тако да не могу да жваћу али са лакоћом ваде сок из биљака.
* Чуло укуса се код лептира налази на ногама, они тако могу да осете да ли је биљка на коју су слетели погодна за исхрану или за лежање јаја.

* С обзиром да су при дну ланца исхране лептири користе разне тактике за преживљавање. Неки лептири користе камуфлажу, док неки исказују своје јаке боје како би уплашили предаторе. Неки лептири који нису отровни имитирају шаре својих отровних рођака па тиме избегавају предаторе.
* Ornithoptera alexandrae је највећи лептир на свету, а распон његових крила достиже и до 25 центиметара, док је најмањи лептир на свету Brephidium exilis и распон његових крила износи до 2,5 центиметара.

Померајући се током зиме из умерених ка топлијим подручјима, птице селице истовремено и одлазе на југ, њих око 300 врста, а са севера долазе да зимују у Србији.
​На јесен, када захладни, птице лете ка топлијим, јужним крајевима. Ипак, хиљаде километара које прелети ласта или рода за њу доносе велике изазове и велики напор, током којег птица изгуби око четвртину своју тежине.
Са једног на други континент, преко Средоземља, избегавајући мреже ловаца, којих је највише на Малти и Кипру. Сушна Сахара се због недостатка хране прелеће се у „једном даху“, како би се што пре стигло до плоднијих савана, где коначно нешто може да се поједе и повртати енергија. 
На овом путу птице су одувек вребале опасности, лоши временски услови или природне катастрофе на подручјима на којима се одмарају или зимују. Ту су и тешко премостиве препреке попут високих зграда, релеја, далековода, збуњујућих и прејаких светала градова. Процењује се да сваке године стотине милиона птица северне хемисфере страда током сеобе.
„Читава сеоба условљена је потрагом за храном и повољним местом за гнежђење“, објашњава орнитолог Драган Симић, из Лиге за орнитолошку акцију Србије.

Tоком зимских месеци дневна светлост траје краће, недовољно да би птице себи обезбедиле довољно хране. Зато велики број врста из северних и умерених предела неповољни део године проводи далеко од места на којима се гнезди.
Многе врсте птица које живе у умереним областима планете не могу да преживе неповољан период године (јесен, зиму и рано пролеће), када је храна теже доступна и када је темпетура сувише ниска. Хладан период године посебно је неповољан за птице које се хране инсектима, гмизавцима и водоземцима који су у то време неактивни или рибама чија су водена станишта често замрзнута.
„Птице се за нас селе на југ, али ако живите у, на пример, Кејптауну, онда оне лете на север, ка еквиторијалним пределима“, прича орнитолог Симић. Процењује се да у Србији живи око 360 вста птица селица, неке се селе далеко, па су поједине овдашње чапље кашичарке виђене у Израелу или Тунису. 
Птице у сеобама често иду у великим јатима, па нису ретке ситуације да и поједини авионски летови због њихове најезде буду ометени. Становници Истанбула, града на Босфору, могу да посведоче о „најездама“ галебова и пеликана, којима у одредјеним периодима године град уме да буде потпуно „опкољен“.

​Већини људи познато је да се неке врсте птица, попут ласте и роде, селе на југ, у Африку. 
Ипак, сеоба различитих птица одвија се у различитом правцу. Многе врсте, посебно водених птица, из Источне Европе путују на обале Медитерана и Атлантика. Велики број врста прелеће Средоземно море на његовим најужим деловима – Гилбралтар, Босфор и Суец. Циљ су зимовалишта у Африци.
Најчешће су сеобе птица на дуге стазе, али то може да буде и свега неколико стотина километара удаљености. Као пример ту су лабудови, које виђамо у нашем току Дунава, а померају се и селе  дуж панонске низије и средње Европе. 
„Дунав је не само коридор, него и мамац да птице проведу зиму, јер се готово никада не леди и птице то знају“, објашњава Симић. Мало је познато да, осим што поједине врсте одлазе на југ, постоје и оне врсте које зиму проводе у нашим крајевима. Због повољних услова око 300.000 птица зимује у Србији.
Због умерене климе и простирања на две реке Београд је добро место за зимовање птица, па има и повољних услова за развој еко-туризма. Као део понуде могли би да се издвоје Ушће и Ратно острво. Многе врсте птица селе се увек на иста места, до којих путују устаљеним рутама, док друге једноставно лутају.

​Роде, птице грабљивице, ждралови и друге крупне врсте, које се приликом летања ослањају на ваздушне струје, најчешће користе коридоре који се простиру изнад најужих делова мора. За већину певачица и других мањих врста птица, шумарци, појасеви жбуња, тршћаци или чак зелене површине у насељима играју кључну улогу у успешном прелажењу великих обешумљених предела, каква су пољопривредни предели. 
Мистерија оријентације птица одушевљава људе од давнина и још  није довољно проучена. Познато је да поједине врсте за оријентацију користе магнетно поље Земље, док се друге оријентишу на основу положаја звезда. Ипак, сматра се да велики број врста птица користи оријентире на земљиној површини (реке, планине, језера и мочваре, чији положај изузетно добро памте и прате приликом сеоба. У данашње време, када се изглед предела брзо мења услед човековог деловања, сеоба многих врста постаје све тежа и неизвеснија.
Сеоба већине врста птица сувише је дуга и захтевна да би је прешле у једном даху. Селице се најчешће одмарају на подручјима богатим храном, водом или на местима која су безбедна. За европске птице посебно значајна одморишта налазе се на језерима и мочварама јужне Европе, острвима у Средоземном мору и оазама у северној Африци. Одморишта или миграторне станице од непроцењивог су значаја за успешну сеобу птица.
Нажалост, многа традиционално значајна одморишта данас су уништена или нарушена човековим деловањем – развојем пољопривреде, индустрије, туризма. Због тога птице често немају довољно снаге да успешно стигну до својих одредишта током дуге и исцрпљујуће сеобе. 

Текст: Бојана Миловановић
​Elementarium

Женка орла оца за своје потомство​ бира на врло занимљив начин.
С дрвета одломи гранчицу, узме је у кљун, подигне се на велику висину и почиње кружити с гранчицом у кљуну. Баца ову грану опет доле, мужјак је поновно ухвати и доноси јој, а она опет баца… То се понавља много пута. Ако орао улови сваки пут грану, женка бира избор.
Кад се око женке окупе орлови она баци ту грану и гледа. Орао покупи ту грану у ваздуху пре него падне на земљу, затим је нежно предаје женки из кљуна у кљун. Орлица узима грану и поновно је баца, мужјак је поново ухвати и доноси до ње, а она је опет баца.
Исто ће поновити ће више пута док се увери да је он онај прави. Орла који ухвати гранчицу бира за парење и они се спајају. Зашто је бацала гранчицу касније ће постати јасно.
Затим одлазе на високу литицу, праве тврдо гнездо од јаког прућа. Затим кљуном из властитог тела тргају перје и паперје и гнездо учине меким и топлим. У таквом меком и топлом гнезду орлица полаже јаја, затим се из њих излегу орлићи.
Кад се појаве орлићи (а они долазе на свет голи и немоћни), родитељи их покривају својим телима све док не ојачају. Крилима их заклањају од кише и јаког сунца, доносе им воду и храну. Орлићи расту, почиње да им расте перје, крила и реп.
Кад орлићи ојачају мужјак и женка, отац и мајка, припреме им прво искушење.
Тата орао седа на крај гнезда и почиње ударати крилима по њему: маше, удара и тресе гнездо. Због чега? Како би избацио све перје и паперје, тако да остане само круто гнездо од прућа, којег су на самом почетку савили и направили.
Орлићи седе у том растресеном гнезду, неудобно им је, тешко и не схватају шта се догађа: мама и тата су били тако нежни и брижни, чему сад ова промена!?
Орлица једе рибу, орлићи гледају.
Орлица за то време одлети, враћа се с рибом у кљуну седа на литицу пет метара од гнезда да је орлићи могу видети и почиње полако јести рибу. Орлићи седе у гнезду гладни су креште. Раније је све било другачије. Мама и тата су их хранили и појили, а сада је нестало те љубави: гнездо је постало чврсто, нема перја и паперја, родитељи једу рибу, а њима не дају.
Шта им да раде? Ако хоће да једу морају изаћи из гнезда.
Орлићи почињу да праве покрете које никада раније нису радили. Почињу излазити из гнезда. Не би то радили да су их родитељи наставили мазити и бринути се о њима.
Гнездо се налази на стрмој литици. Падају, неспретни су, још увек ништа не умеју, ништа не знају.
​​Орлићи долазе до ивице гнезда, машу по њему, а затим лете у понор. А онда тата орао (онај који је већ хватао гранчице) стрмоглаво лети надоле и хвата својим леђима орлића пре него се разбије о литицу, донесе до неудобног гнезда. И опет: орлићи падају, а отац их хвата.
Код орлова ниједан орлић се није разбио.
И онда, у неком тренутку пада, орлић почиње правити покрете које никада раније није чинио: шири на ветру своја крила, улази у ваздушну струју и почиње летети. Тако орлови уче своје орлиће.
Чим орлић почне летети сам, родитељи га узимају са собом и показују места на којима се налази риба. Више им је не доносе у кљун.
Није чудно што женка бира мужјака бацајуцћи гранчицу. Она не жели да јој се деца разбију. Бирајући немарног оца без провере, не може рачунати на потомство.